СРБИ И СРПСКИ СПОМЕНИЦИ У ЦАРИГРАДУ И ЈЕДРЕНУ Кроз сенке векова Тај симболички изузетно важан град пун је српских белега. Краљ Милутин ту је подигао Цркву светог Јована Претече и болницу за сиротињу. Деспот Ђурђе саградио је две куле у градским зидинама. После пада Београда 1521. становништво је пресељено у Цариград, где је основана Београдска махала. Од тада се, до данас, Болничка капија зове Београдска. Северозападно од града основано је Београдско Село, које се бринуло о водоснабдевању. Велику важност имале су цркве свете Петке Српске и Богородице Београдске. (...) Следили смо те трагове
Пише: мр Милоје Ж. Николић
Фото: Милан Марковић
Срби живе у Цариграду од његовог оснивања у IV столећу. Током средњег века, односно миленијумског трајања Источног римског царства, погрешно и злонамерно названог Византија, српски преци су по различитим основама долазили у Град на Босфору. До краја XII века најчешће су их одводили у заробљеничким колонама. На челу једне ходио је од Ниша до Цариграда Стефан Немања, у другој половини тог столећа. Његови синови, доцнији потомци и остали посећивали су Цариград у својству ученика, студената, сликара, привредника, политичара, државника и других. У том периоду се и српска краљица Симонида, жена краља Милутина, замонашила, као удовица, у манастиру светог Андреје на Криси. Оно што је преостало од тог знаменитог манастира данас је претворено у Зумбул-пашину џамију. Краљ Милутин је у Цариграду подигао Цркву светог Јована Претече и болницу за градску сиротињу. Није познато да ли су тај храм и болница претекли до нашег времена. Али се зна за две куле у градским бедемима које је саградио деспот Ђурђе Бранковић 1448. године. Несрећни деспот морао је да упути и одред од хиљаду и по ратника који су распоређени у близини Једренске капије и двора династије Палеолога, током Цариградске опсаде у априлу и мају 1453. године. Иначе, последњи ромејски цар Константин XI Палеолог Драгаш беше Србин по мајци. После пада Цариграда 29. маја 1453. деспот Ђурђе је откупио велики број заробљених житеља Цариграда, даровавши им слободу.
Од пада Цариграда под османлијску власт па до 1459. Срби су у њега долазили у својству вазала. Од 1459. до 1806. у Град на Босфору најчешће су довођени у колонама дечака одређених за будуће јаничаре, према Закону о данку у крви. Свакако, они су морали да приме ислам, али никада нису заборављали ко су и одакле су. Многи од њих успевали су да досегну веома високе положаје у Османском царству, више десетина њих били су и велики везири. Поједини су са тих дужности учинили велике услуге својој православној браћи. Овде се пре свега мисли на Мехмед-пашу Соколовића који је као велики везир обновио Пећку патријаршију 1557, довевши за патријарха свог рођака Макарија, који је пре тога био монах у Хиландару. Поред драгоцене обнове Пећке патријаршије, Мехмед-паша је са патријархом Макаријем саградио чувени Пивски манастир. О томе сведочи ктиторска композиција, на којој су обојица Соколовића приказани као високи и отмени људи. Потомци Мехмед-паше живе данас и у Цариграду са презименом Соколи, а не шахин, како се соко зове на турском. Поред његових наследника, у Турској живе потомци и осталих јаничара који су успели да их стекну.
ОД ДАНКА У КРВИ ДО „ЦАРИГРАДСКОГ ГЛАСНИКА”
Поред насилног одвођења дечака у данку у крви, Срби су у Цариград долазили и трбухом за крухом. Велики град, са добрим изгледима да се заради, привлачио је Србе из Македоније и нишког краја, као и из Доње Зете, односно приморског дела садашње Црне Горе, више из племена Паштровића, а мање из Боке. Бокељи су рађе ишли према Венецији, где су многи примили римокатолицизам. Док су на Босфор одлазиле занатлије, или млади без занимања па су тамо изучавали разне занате, у Млецима су многи постајали морепловци, често и капетани бродова. Паштровићи су се и у Турској бавили морепловством, али ређе. Српска сиротиња је спонтано долазили у Цариград, насељавајући се на Таксиму, у близини данашње грчке Цркве светог цара Константина и царице Јелене.
Пред крај XIX столећа српска колонија добила је организационе облике, свакако уз пресудну помоћ Краљевине Србије. Тада је стекла Основну школу и Гимназију, а имала је и своје свештенике. Један од њихових знаменитијих пароха био је монах Варнава, доцнији српски патријарх. Крајем XIX века успели су да подигну и цркву посвећену светом Сави. Српска колонија успела је да оснује и издаје часопис Цариградски гласник. Објављиван је сваког другог четвртка од јануара 1895. до октобра 1912. У њему су сачувана драгоцена сазнања не само о српској колонији у Цариграду на прелому векова, већ и о Србима широм Османског царства, свакако и о Србији и Србима у Хабзбуршкој монархији. Примера ради, у Цариградском гласнику смо прочитали детаљну репортажу о боравку Београдског певачког друштва у српској колонији пред крај 1895. године. Они су одржали неколико концерата у Цркви светог Саве. Чак су гостовали и код султана Абдула Хамида II, који их је угостио у палати Јилдиз, где је живео.
Православни Срби постепено су се из Цариграда расипали по свету, али и данас се могу срести неки потомци српских породица који живе у Цариграду прибијени уз Грке. У разговору са проф. др Љубомиром Дурковићем Јакшићем, сазнали смо за групу људи блиских генералима Драгољубу Михиловићу и Милану Недићу, који су се из Србије склонили у Цариград јула 1944. Пре седам-осам година у Архиву Југославије пронађено је писмо које је један од избеглих Срба, преко свог претпостављеног у КГБ-у у Москви, упутио Јосипу Брозу. Обавештава га о доласку ове групе на Босфор и пита шта да ради са њима. Није пропустио да напомене да не руже комунисте и да се баве својим пословима. Одговор на ово писмо није пронађен.
ДЕСЕТ МИЛИОНА СРПСКИ ГОВОРЕЋИХ
Током нашег првог истраживачког боравка у Цариграду, године 2012, чули смо да постоји група православних Срба која живи у близини Храма свете Петке. Рекоше да су толико богати да би турска привреда имала озбиљне последице уколико би само један од њих капитал пренео у другу државу. Безуспешно смо покушавали да се сретнемо са њима. Њихова опрезност је толика да својим покојницима на грчким гробљима надгробне споменике исписују немачким и турским језиком.
Османска империја је после пораза под Бечом, крајем крајем XVII века, почела да слаби и да се смањује. Становништво из изгубљених предела повлачило се у унутрашњост. Тако су се, на пример, бегови Сијарићи од Будима повратили на предачке поседе у околини Бијелог Поља. Слично су се владали и остали турски поданици муслиманске вероисповести. Исељавања муслиманског живља са српских простора, започета после Карађорђевог устанка 1804, трају до нашег доба. Због тога данас у Турској живи десетак милиона становника чији матерњи језик је исти као и наш. Поред тих исељавања, Османлије су после освајања неких делова Србије становништво одводили и насељавали широм царства. Због тога се данас могу срести лица која говоре српски језик не само у Турској већ и у Ираку, Египту, Сирији, Алжиру, Тунису и другим деловима бивше империје, чак и у Персији. Примера ради, у ирачком граду Мосулу живе потомци Смаил-аге Ченгића који нису заборавили језик и порекло. Иначе, Ченгићи су директни потомци косовског јунака Павла Орловића. Међу бројним расељавањима најпознатија су она из 1521. Те године, султан Сулејман Законодавац напокон је освојио Београд и Сремску деспотовину, угасивши последњи српски средњовековни државни пламичак.
МАХАЛА, КАПИЈА, СЕЛО, ГРОБЉЕ
Покорено становништво је одведено у турску престоницу, где је раздвојено. Сремски изгнаници насељени су у десетак села код града Галипоља, на истоименом полуострву. Они су без ичије помоћи, у суровом окружењу, очували веру, језик, обичаје, предања, песме и националну свест. После четири столећа и више покушаја, њихов мањи део успео је да се 1922. насели у Македонију.
Заробљене житеље Београда султан Сулејман населио је на два места. Једна група обрела се у Граду, иза Теодосијевих бедема, основавши Београдску махалу. По њима је болничка капија прозвана Београдска, како се зове и данас.
Друга скупина београдских изгнаника одведена је северозападно од Града и настањена код језера, одакле се Цариград напајао водом још од доба цара Галерија у IV столећу. Они су основали Београдско Село и беху задужени за одржавање чистоће језера и водовода. Имали су цркву и гробље. Данас од свега тога нема ни камена на камену. Једино се шума која их је окруживала и данас зове Београдска и налази се у Бајрам-пашиној општини у којој већину житеља чине исељеници из Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине.
Београдски изгнаници који су 1521. основали Београдску махалу подигли су, две године касније, цркву и назвали је Богородица Београдска, вероватно по чудотворној икони Пресвете Богородице коју су, поред осталих светиња, донели са собом. Данас те иконе нема у цркви. То је пространа, лепа, споља једнобродна а изнутра тробродна базилика, са одвојеним звоником и високом зиданом оградом око порте. Од бившег српског мобилијара могу се видети једино две старе престоне иконе, које нису на иконостасу. Црква је горела крајем педесетих година прошлог века, а пре тога, 1954, посетио ју је проф. др Александар Дероко. Жалио се да су га једва пустили, забранивши му да користи фото апарат. Ни тада није нашао чудотворну икону Богородице Београдске. Ми смо били у цркви 2013, али, срећом, ничим нисмо ограничавани, па смо је темељно и стручно обрадили. Црква је обновљена крајем шездесетих година XX столећа. Темељну обнову имала је и тридесетих година XIX века.
Једна сачувана спомен-плоча сведочи да је на цркви рађено 1837. године и да је „камен писо” извесни каменорезац родом из села Врба, вероватно оног код Аранђеловца. Врба код Аранђеловца столећима беше познато село каменорезаца који су обрађивали венчачки мермер. Ово сазнање указује да су исељени Срби столећима одржавали везе са Србијом.
ОЧИ БОГОРОДИЦЕ БЕОГРАДСКЕ
Вредно је помена да су до пред Други светски рат код Цркве Богородице Београдске постојали чудотворни синџири, односно ланци у које су везивани сумашедши. Они би се у почетку бунили. За већину је било довољно да преноће, али познати су случајеви да су поједини проводили у ланцима и три-четири дана по свакаквом времену, док се не би решили тешке болештине. О томе се знало и шире, па је новинар београдског дневника Време Ђорђе Букилица путовао у Цариград и о томе сачинио запажену репортажу 1938. године. Букилица је писао да су ланци постављани код црквених врата. Чудотворно излечење налазили су Грци, Турци и Срби, али и остали народи из Персије и Египта, без обзира на вероисповест. Због ових ланаца црква посвећена Богородичином Рођењу била је веома позната и о њој су се више старали Турци него Срби. Након мистериозног нестанка чудотворних ланаца, Храм Богородице Београдске изгубио је популарност. Господар Милош Обреновић је после мирног окончања устанка 1815. упутио депутацију у Цариград да преговара са Високом портом о аутономном положају Србије. С обзиром на то да су се преговори одужили, делегације су мењане, па се 1820. у Турској престоници нашла нова депутација, а на њеном челу беше архимандрит Самуило, игуман манастира Каленић. Делегација са игуманом Самуилом приспела је у Цариград крајем године, а већ 25. марта следеће 1821. плануо је грчки устанак. Одмах по избијању устанка турске власти су нашу депутацију стрпале у Зиндан кулу.
Кнезу Милошу су то хапшење образложили безбедносним разлозима и нису лагали. Османлијама је било познато да су Срби били коловође грчког устанка. Међу њима је била и Чучук-Стана, друга жена Хајдук-Вељкова, сада са својим другим мужем, Грком Јоргосом, у Карађорђево доба прозваним капетан Јоргаћ. Поред ње, ту беше ратника из кнежевине Србије и свих српских земаља. Срби су у том војевању чинили невиђена јунаштва. Турци су посумњали да је нова српска депутација умешана у грчки устанак, па су је ухапсили и држали у грозоморној Зиндан кули четири и по године. Срећом по депутате, кнез Милош, промишљен и мудар, није се мешао у грчки устанак. Ако је и имао удела, о томе није било писаних трагова. Господар Милош је на други начин помогао Грцима. Када су оснивали Атински универзитет, дао je богат поклон, који нико до данас није превазишао.
С обзиром на то да је архимандрит Самуило био крхкијег здравља, због старости, он је у ропству и преминуо августа 1824. Уз благослов Цариградске патријаршије, сахрањен је у порти Храма свете Петке, Српкиње родом из Епивата. Њене мошти су данас у Румунији, у граду Јашију.
Игуманов гроб је у облику саркофага са одговарајућом посветом, све урађено о трошку Србије. Лево од архимандрита Самуила сахрањена је Савка, рођена 1826. а умрла у Цариграду 1844. Поред ње сахрањена је Мара Радишић у двадесетој години старости, са деветомесечном ћеркицом, која је умрла десетак дана пре несрећне мајке. Мара је била супруга Вука Радишића, првог српског нововековног преводиоца грчких античких драма. Њен епитаф је исписан реформисаном ћирилицом, што упућује на претпоставку да је Вук Радишић био следбеник Вука Караџића. До Маре је 1844. сахрањена мала Анка Теодоровић, у осмој години, кћерка српског дипломатског представника у Турској Лазара Теодоровића. До премладе ћеркице сахрањен је њен отац Лазар Теодоровић, који се упокојио 1846. Поред Лазара почива његов колега капућехаја Аврам Петронијевић, који се упокојио 1852. Стојан Новаковић и други који су се бавили у Цариграду сведоче да је овде био сахрањен и чувени татарин или поштоноша Инџе, али његов гроб нисмо пронашли, вероватно је посвета избледела. Аврам Петронијевић је последњи Србин сахрањен код овог храма.
Црква свете Петке је древна ромејска богомоља, пострадала у земљотресу 1690, а обновљена следеће године од стране богатог влашког кнеза Константина Бранковануа. Овај храм је Цариградска патријаршија уступила на коришћење румунској заједници.
СРПСКО РАТНИЧКО ГРОБЉЕ У ЈЕДРЕНУ
И, на крају, кратка прича о војничком гробљу код Једрена. Познато је да је српска Друга армија под командом генерала Степе Степановића током Првог балканског рата војевала под Једреном, са савезничком бугарском војском. Српски ратници провели су у рововима и јуришима под Једреном од новембра 1912. до краја рата, односно до јуна 1913. Они су осветлали образ српском оружју и јунаштву, наневши непријатељу пресудне губитке. Од целе армије, у борбама и од болештина које прате ратове страдало је осам стотина српских младића. По ратном обичају, сахрањени у залеђу фронта. Пред повратак у отаџбину генерал Степановић је са официрима присуствовао опелу на гробљу.
Сачувана је фотографија са тог догађаја, која нас је уз помоћ сада почившег колеге Мустафе Берекетлија, цариградског житеља, одвела 2012. на лице места.
Гробље је било без икаквих обележја. Прошло је столеће, на њему су сељаци из околине обрађивали земљу. Оно се налази недалеко од грчке границе и бивше железничке станице, која је због близине друге државе премештена према граду. Лепо смо видели гробље јер смо се попели на локомотиву некадашњег симплон-експреса, сада експонат. У згради некадашње железничке станице данас је Ректорат Турског државног универзитета. После посете гробљу примио нас је валија (гувернер) Једрена и Тракије. Обавештен о нашем војничком гробљу, обећао је да ће помоћи да га археолошки истражимо и обрадимо, а затим додао: „Даље зависи од Србије, да ли ће га обновити и одржавати као оно ваше гробље у Солуну, или ће кости ратника ексхумирати и пренети у Матицу.” Захвалили смо се на предусретљивости, обећавши да ћемо покушати да дођемо са одговарајућом екипом. На жалост, у томе нисмо успели и поред упорних настојања да дођемо до новца за пробна археолошка истраживања.
Наша следећа посета гробљу десила се 2014. У међувремену, оно је почело да зараста у растиње, што сведочи да су уживаоци земљишта, будући побожни, прекинули да обрађују војничко гробље. Били смо на истом месту и 2017. Гробље је и даље урастало у багремову и врбову шуму.
Помињана теренска истраживања у Турској обавили смо захваљујући разумевању и финансијској подршци Министарства културе и информисања Србије.
(Аутор је историчар, стручњак Завода за заштиту споменика културе у Ваљеву)
***
Угледне српске породице
Српска заједница имала је неколико угледних и богатих патриотских породица, међу којима посебно беше истакнута породица Зелић. Поред ње, угледом и богатством у Цариграду истицале су се породице Зеновић, Дабковић, Џамања, Балић, Замбелић, Анђус, Перазић, Дракулић, Петровић, Медиговић, Ђурашевић, Љубиша и друге. Породица Љубиша вероватно је у сродству са познатим књижевником Стјепаном Митровим Љубишом, који је младост провео у Млецима. Није познато где се данас налазе потомци ових фамилија и којим језиком зборе.
***
Сузе
Када смо 2013. изашли из порте Цркве Богородице Београдске, након наших истраживања, на другој страни уске улице видели смо групу високих смеђих људи. Стајали су и ћутке нас гледали, а из њихових плавих очију текле су сузе.
***
Заборав
Ђорђе Букилица сведочи у „Времену” 1938. да је у Београдској махали затекао становништво које је зборило грчки и тврдило да су Грци. Узалуд им је, каже, доказивао да су потомци Срба доведених из Београда пре неколико столећа. Или су се, ипак, с разлогом скривали иза заборава.
Срби живе у Цариграду од његовог оснивања у IV столећу. Током средњег века, односно миленијумског трајања Источног римског царства, погрешно и злонамерно названог Византија, српски преци су по различитим основама долазили у Град на Босфору. До краја XII века најчешће су их одводили у заробљеничким колонама. На челу једне ходио је од Ниша до Цариграда Стефан Немања, у другој половини тог столећа. Његови синови, доцнији потомци и остали посећивали су Цариград у својству ученика, студената, сликара, привредника, политичара, државника и других. У том периоду се и српска краљица Симонида, жена краља Милутина, замонашила, као удовица, у манастиру светог Андреје на Криси. Оно што је преостало од тог знаменитог манастира данас је претворено у Зумбул-пашину џамију.
Краљ Милутин је у Цариграду подигао Цркву светог Јована Претече и болницу за градску сиротињу. Није познато да ли су тај храм и болница претекли до нашег времена. Али се зна за две куле у градским бедемима које је саградио деспот Ђурђе Бранковић 1448. године. Несрећни деспот морао је да упути и одред од хиљаду и по ратника који су распоређени у близини Једренске капије и двора династије Палеолога, током Цариградске опсаде у априлу и мају 1453. године. Иначе, последњи ромејски цар Константин XI Палеолог Драгаш беше Србин по мајци. После пада Цариграда 29. маја 1453. деспот Ђурђе је откупио велики број заробљених житеља Цариграда, даровавши им слободу.
Поред насилног одвођења дечака у данку у крви, Срби су у Цариград долазили и трбухом за крухом. Велики град, са добрим изгледима да се заради, привлачио је Србе из Македоније и нишког краја, као и из Доње Зете, односно приморског дела садашње Црне Горе, више из племена Паштровића, а мање из Боке. Бокељи су рађе ишли према Венецији, где су многи примили римокатолицизам. Док су на Босфор одлазиле занатлије, или млади без занимања па су тамо изучавали разне занате, у Млецима су многи постајали морепловци, често и капетани бродова. Паштровићи су се и у Турској бавили морепловством, али ређе. Српска сиротиња је спонтано долазили у Цариград, насељавајући се на Таксиму, у близини данашње грчке Цркве светог цара Константина и царице Јелене.
Српска колонија успела је да оснује и издаје часопис Цариградски гласник. Објављиван је сваког другог четвртка од јануара 1895. до октобра 1912. У њему су сачувана драгоцена сазнања не само о српској колонији у Цариграду на прелому векова, већ и о Србима широм Османског царства, свакако и о Србији и Србима у Хабзбуршкој монархији. Примера ради, у Цариградском гласнику смо прочитали детаљну репортажу о боравку Београдског певачког друштва у српској колонији пред крај 1895. године. Они су одржали неколико концерата у Цркви светог Саве. Чак су гостовали и код султана Абдула Хамида II, који их је угостио у палати Јилдиз, где је живео.
Током нашег првог истраживачког боравка у Цариграду, године 2012, чули смо да постоји група православних Срба која живи у близини Храма свете Петке. Рекоше да су толико богати да би турска привреда имала озбиљне последице уколико би само један од њих капитал пренео у другу државу. Безуспешно смо покушавали да се сретнемо са њима. Њихова опрезност је толика да својим покојницима на грчким гробљима надгробне споменике исписују немачким и турским језиком.
Поред тих исељавања, Османлије су после освајања неких делова Србије становништво одводили и насељавали широм царства. Због тога се данас могу срести лица која говоре српски језик не само у Турској већ и у Ираку, Египту, Сирији, Алжиру, Тунису и другим деловима бивше империје, чак и у Персији. Примера ради, у ирачком граду Мосулу живе потомци Смаил-аге Ченгића који нису заборавили језик и порекло. Иначе, Ченгићи су директни потомци косовског јунака Павла Орловића. Међу бројним расељавањима најпознатија су она из 1521. Те године, султан Сулејман Законодавац напокон је освојио Београд и Сремску деспотовину, угасивши последњи српски средњовековни државни пламичак. 
Покорено становништво је одведено у турску престоницу, где је раздвојено. Сремски изгнаници насељени су у десетак села код града Галипоља, на истоименом полуострву. Они су без ичије помоћи, у суровом окружењу, очували веру, језик, обичаје, предања, песме и националну свест. После четири столећа и више покушаја, њихов мањи део успео је да се 1922. насели у Македонију. 
Цариград напајао водом још од доба цара Галерија у IV столећу. Они су основали Београдско Село и беху задужени за одржавање чистоће језера и водовода. Имали су цркву и гробље. Данас од свега тога нема ни камена на камену. Једино се шума која их је окруживала и данас зове Београдска и налази се у Бајрам-пашиној општини у којој већину житеља чине исељеници из Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине.
То је пространа, лепа, споља једнобродна а изнутра тробродна базилика, са одвојеним звоником и високом зиданом оградом око порте. Од бившег српског мобилијара могу се видети једино две старе престоне иконе, које нису на иконостасу. Црква је горела крајем педесетих година прошлог века, а пре тога, 1954, посетио ју је проф. др Александар Дероко. Жалио се да су га једва пустили, забранивши му да користи фото апарат. Ни тада није нашао чудотворну икону Богородице Београдске. Ми смо били у цркви 2013, али, срећом, ничим нисмо ограничавани, па смо је темељно и стручно обрадили. Црква је обновљена крајем шездесетих година XX столећа. Темељну обнову имала је и тридесетих година XIX века.
Вредно је помена да су до пред Други светски рат код Цркве Богородице Београдске постојали чудотворни синџири, односно ланци у које су везивани сумашедши. Они би се у почетку бунили. За већину је било довољно да преноће, али познати су случајеви да су поједини проводили у ланцима и три-четири дана по свакаквом времену, док се не би решили тешке болештине. О томе се знало и шире, па је новинар београдског дневника Време Ђорђе Букилица путовао у Цариград и о томе сачинио запажену репортажу 1938. године. Букилица је писао да су ланци постављани код црквених врата. Чудотворно излечење налазили су Грци, Турци и Срби, али и остали народи из Персије и Египта, без обзира на вероисповест. Због ових ланаца црква посвећена Богородичином Рођењу била је веома позната и о њој су се више старали Турци него Срби. Након мистериозног нестанка чудотворних ланаца, Храм Богородице Београдске изгубио је популарност. 
Господар Милош Обреновић је после мирног окончања устанка 1815. упутио депутацију у Цариград да преговара са Високом портом о аутономном положају Србије. С обзиром на то да су се преговори одужили, делегације су мењане, па се 1820. у Турској престоници нашла нова депутација, а на њеном челу беше архимандрит Самуило, игуман манастира Каленић. Делегација са игуманом Самуилом приспела је у Цариград крајем године, а већ 25. марта следеће 1821. плануо је грчки устанак. Одмах по избијању устанка турске власти су нашу депутацију стрпале у Зиндан кулу.
имао удела, о томе није било писаних трагова. Господар Милош је на други начин помогао Грцима. Када су оснивали Атински универзитет, дао je богат поклон, који нико до данас није превазишао.
на претпоставку да је Вук Радишић био следбеник Вука Караџића. До Маре је 1844. сахрањена мала Анка Теодоровић, у осмој години, кћерка српског дипломатског представника у Турској Лазара Теодоровића. До премладе ћеркице сахрањен је њен отац Лазар Теодоровић, који се упокојио 1846. Поред Лазара почива његов колега капућехаја Аврам Петронијевић, који се упокојио 1852. Стојан Новаковић и други који су се бавили у Цариграду сведоче да је овде био сахрањен и чувени татарин или поштоноша Инџе, али његов гроб нисмо пронашли, вероватно је посвета избледела. Аврам Петронијевић је последњи Србин сахрањен код овог храма.
И, на крају, кратка прича о војничком гробљу код Једрена. Познато је да је српска Друга армија под командом генерала Степе Степановића током Првог балканског рата војевала под Једреном, са савезничком бугарском војском. Српски ратници провели су у рововима и јуришима под Једреном од новембра 1912. до краја рата, односно до јуна 1913. Они су осветлали образ српском оружју и јунаштву, наневши непријатељу пресудне губитке. Од целе армије, у борбама и од болештина које прате ратове страдало је осам стотина српских младића. По ратном обичају, сахрањени у залеђу фронта. Пред повратак у отаџбину генерал 
Степановић је са официрима присуствовао опелу на гробљу. 
После посете гробљу примио нас је валија (гувернер) Једрена и Тракије. Обавештен о нашем војничком гробљу, обећао је да ће помоћи да га археолошки истражимо и обрадимо, а затим додао: „Даље зависи од Србије, да ли ће га обновити и одржавати као оно ваше гробље у Солуну, или ће кости ратника ексхумирати и пренети у Матицу.” Захвалили смо се на предусретљивости, обећавши да ћемо покушати да дођемо са одговарајућом екипом. На жалост, у томе нисмо успели и поред упорних настојања да дођемо до новца за пробна археолошка истраживања.
